GIR – Nameštaj made in Kraljevo koji je osvojio svet

Fabrika nameštaja GIR nastala je u Kraljevu pre više od dve decenije kao mala porodična firma puna entuzijazma i volje za radom. Danas GIR zapošljava skoro 600 ljudi, njihov nameštaj krasi domove širom sveta, a točkovi proizvodnje rade punom parom.

Bojan Radović, čiji su roditelji započeli čitavu priču, predstavlja mladu krv koja je donela mnoštvo novih ideja i pomogla da se posao proširi i nastavi da raste.

MF: Kako je GIR nastao?

Bojan: Moji roditelji su još 1993. godine osnovali firmu GIR, a dve godine kasnije su počeli da se bave proizvodnjom nameštaja. To je bila sopstvena proizvodnja za domaće tržište. U to vreme GIR je najviše proizvodio kupatilski nameštaj i kupatilske elemente. Firma je tako poslovala nekoliko godina, sve dok nismo došli u kontakt sa belgijskom kompanijom Ethnicraft. To je bilo 2000. godine i od tada su stvari počele da se menjaju i razvijaju.

MF: Na koji način ste ostvarili tu saradnju?

Bojan: Ethnicraft je došao u Srbiju tražeći dobavljače, nekoga ko će proizvoditi komade nameštaja koje su oni već isprobali na tržištu i znali da su, u tom trenutku, potrebni u Belgiji, Francuskoj i zemljama Zapadne Evrope. U par navrata pokušali su da u Srbiji pronađu ono što su želeli, ali nisu u tome uspeli. A onda čuli za GIR i stupili u kontakt sa nama. Dali su nam uzorak i pitali da li to možemo da napravimo.
U suštini, radilo se o jednostavnom komadu, ali koji nije bilo ni lako napraviti s obzirom da je od punog drveta. Postavili su rok od nekoliko meseci da to proizvedemo i dostavimo im. Međutim, mi smo to uspeli da uradimo u samo par dana. Njima se to dopalo i rekli su “hajde da napravite prvi kamion”.

MF: Koliko vam je vremena trebalo za tu prvu porudžbinu?

Bojan: Bilo nam je potrebno oko mesec dana. Tada je u GIR-u radilo svega petnaestak ljudi, ali smo svi bili vredni i želeli smo da uspemo. Potom su stvari krenule svojim tokom. Tražili su da napravimo dva kamiona, pa tri… i obim posla se povećavao jer smo pratili zadate rokove i pružali propisani kvalitet. Sve je, na dalje, nekako prirodno raslo.

MF: Šta su Belgijanci očekivali od vas, a šta su vam ponudili?

Bojan: Ethnicraft je na sebe preuzeo aspekt prodaje i ponude na tržištu u potpunosti. S druge strane mi smo se bavili, i idalje se bavimo, proizvodnjom za njihov brend kao jedan od ukupno tri njihova podizvođača. Od tog trenutka je krenuo eksponencijalni rast GIR-a. Sve što smo izgradili je zahvaljujući toj saradnji. Preko Belgijanaca i njihovog brenda, naš proizvod je dobio pristup svetskom tržištu.

Sada smo došli do trenutka kada smo tu priču razvili u potpunosti i došli do toga da radimo i neke druge stvari, poput GIR stora u Beogradu.

MF: Kako nalazite saradnike i partnere za vaš tip proizvodnje?

Bojan: Imali smo sreću da je moj stric, koji je i danas vodeći tehnolog u firmi znao kako da kvalitetno napravi te prve komade nameštaja na početku. Tada smo okupili izvorno jezgro ljudi koji dobro znaju svoj posao i odlični su stolari i majstori.
Selekcija ljudi i pravljenje tima je dugotrajan i veoma važan proces kojim se osigurava da u budućnosti ne bude problema. Mi smo tek nakon niza godina osetili da imamo jak tim koji može da iznese sve, čak i nove stvari. Najbitnije što smo shvatili jeste samo učenje. Na početku skoro ništa nismo znali, a danas radimo neke od najkomplikovanijih stvari kada je u pitanju izrada nameštaja od punog drveta.
Takve su, recimo, stolice koje imaju organske oblike koji se rade na CNC mašinama koje, pak, zahtevaju programiranje pre pristupanja izradi. Ljudi koji sada rade u firmi GIR nisu više samo stolari već inženjeri-stolari.
Budući da se posao širi, stvara se potreba za novim ljudima koje moramo obučiti, za šta je potrebno od 3 meseca do 2 godine, u zavisnosti od same pozicije za koju se čovek sprema. Sposobnost učenja i želja da se uči su najbitnije stvari koje naš budući radnik mora posedovati. To je ono što najviše cenimo.

MF: Danas GIR zauzima popriličan prostor i, praktično ste zaokružili čitav proces proizvodnje. Kako je došlo do toga?

Bojan: Na samom početku, nismo sami ni sušili drvo, već smo dobijali gotove elemente iz kojih smo spajali nameštaj. Kako je narastao obim proizvodnje, shvatili smo da, što smo zavisniji od drugih firmi i dobavljača, možemo da dođemo u veći problem, a moramo da imamo neprekidnu proizvodnju.
Definitivna odluka o zaokruženju procesa se dogodila pre par godina kada smo od dobavljača morali da kupimo već osušenu građu. Imali smo problem sa čitavom tom serijom, vraćale su nam se reklamacije sa evropskog tržišta, gde se događalo pucanje nameštaja. Tada smo shvatili da moramo ići samostalno u tu priču kako bi imali ultimativno kvalitetan proizvod, bez čega nije moguće izaći na svetsko tržište i biti konkurentan. Kako bi smo to ostvarili, morali smo da pokrijemo proizvodnju od početka do kraja – od trupaca i njihove nabavke, obrade i sušenja, do finalnog proizvoda.

Sve počinje od šume i trupaca koji se iseku.

MF: Kako izgleda ceo proces u važoj proizvodnji?

Bojan: Sve počinje od šume i trupaca koji se iseku. Dalje trupac ide u strugaru kako bi se isekao u daske, koje pak režemo u prizme. Tako se dobijaju elementi za dalju obradu. Iako taj proces izgleda lak, zapravo nije jednostavno doći do toga da ti elementi budu u deseti deo milimetra tačni i da svaki ugao bude po 90 stepeni. Ako nije tako, taj element neće kasnije moći da se ugradi kako treba. I najmanja greška može dovesti do problematičnog proizvoda. Nakon toga, ploče i elementi idu u mašinski pogon gde se obrađuju i dobijaju forme koje nisu čisto prave. Na kraju sledi montaža i površinsku obradu gde dolazi do ljudskog dodira i završne obrade, posle koje sledi pakovanje.
Sve to je potkrepljeno dokumentacijom i razvojem.

MF: Posedujete veliku proizvodnju. Nije moguće da sve funkcioniše na pravi način bez odgovarajuće standardizacije. Kako se bavite tim problemom?

Bojan: Imamo službu standarda koja se bavi samo time da se standardizuju svi procesi. Prvo smo se vodili logikom da se sve mora automatizovati i standardizovati i da se za svaki deo procesa napiše procedura. Kasnije su došli i globalni standardi poput ISO standarda koji posedujemo. Svega se pridržavamo i niko ne radi na svoju ruku, da tako kažem. Svako ima svoj deo procesa koji radi i to se uvek radi na isti način.

MF: Spomenuli ste GIR stor u Beogradu. U pitanju je projekat koji je tvojih ruku delo.

Bojan: Prva ideja je bila pre dve, tri godine. Došli smo do tačke gde smo razvili proizvodnju dobro i gde je potrebna neka nova iskra koja bi se paralelno razvijala. Tome su doprineli moji odlasci na svetske sajmove nameštaja i dizajna. Tako mi se javila ideja da mi u Srbiji imamo senzibilitet i kreativnu energiju koja može da se iskoristi kako bi se napravilo nešto lepo.

Tako sam u Beogradu pokrenuo jednu platformu, koju zovemo GIR Store, gde pravimo kreativne stvari – od nameštaja do svih drugih asesoara, čak ulazimo i u fashion. Naravno tu izlažemo i prodajemo ono što proizvodimo, ali koristimo i neke druge svetske i lokalne brendove koji se uklapaju i čitavu viziju.

Ideja je da eksperimentišemo i isprobavimo stvari sa domaćim i dizajnerima iz regiona kako bi stvorili nešto novo i drugačije. Želimo da budemo producenti i radimo neke stvari koje su lepe i imaju višu vrednost u svakom smislu.

MF: Najveći deo proizvodnje je ono što radite za Belgijansku kompaniju, ali imate i stvari odvojene od toga. Šta trenutno podrazumeva brend GIR?

Bojan: GIR stor je najprepoznatiljiviji i praktično je sam sebe brendirao. Kuratorska uloga GIR-a u tome šta se sve nalazi i na koji način u tom prostoru. To je edukativnog karaktera i nešto novo na ovim prostorima.
S druge strane, postoji dvadesetak komada (stolovi, stolice, ogledala…) koje pravimo i koje smo izložili na salonu nameštaja u Beogradu. Njih su dizajnirali naši domaći ljudi, par studia iz Srbije, recimo studio Autori sa kojima smo radili i GIR store, studio Presek, Marko Oljača, Miljana Nikolić, iz Hrvatske, Numen, studio Redizajn i Grupa, i iz Španije studio La Mamba, svakako treba pomenuti Đorđa Čukanovića koji je radio u GIR-u i dizajnirao neke stvari za Ethnicraft.

MF: U startu ste za Belgijance pravili stvari koje su oni osmislili. Ali ste počeli i da dizajnirate stvari za njih.

Bojan: Puno puta se dešavalo da naši ljudi učestvuju u razvojnom procesu nekog proizvoda Ethnicrafta. Tako je došlo do prilike da ljudi koji rade u GIR-u dizajniraju neke komade, predlože ih Ethnicraftu, a da zatim sve bude prihvaćeno, a sami proizvodi nastave da žive u okviru brenda i budu plasirani širom sveta gde plasiramo proizvode, a prevashodno u Francuskoj, Belgiji, Americi, Australiji i istočnom delu Azije, koja su trenutno najjača tržišta.

MF: Na kraju, da li vam je potrebno da vam se određeni profili ljudi jave ili su vam možda potrebni saradnici za određene ideje koje želite da realizujete?

Bojan: U suštini imamo potrebe za svim mogućim profilima – tehnolozi, inženjeri, stolari… kao i ljudi koji se mogu uključiti u priču GIR stora poput dizajnera, product dizajnera, grafički dizajneri, product menadžeri. Takođe u GIR storu neće biti samo nameštaj već i igračke, mirisi, modne stvari… Bilo ko ko smatra da zajedno možemo da stvorimo nešto što će doprineti čitavom tom kontekstu GIR prostora, naravno da može da nam se javi mailom ili telefonom.

Za Moja Firma: Ivan Minić i Ivan Radojčić
Fotografije: Stefan Đaković