Ikone 20.veka: Le Corbusier

Charles-Edouard Jeanneret, poznatiji kao Le Corbusier,  je pionir moderne arhitekture i jedan od osnivača Internacionalnog stila. Kao istaknuti arhitekta, bio je ostvaren i kao slikar i pisac.

Le Corbusier je bioarhitekta sa duboko radikalnim i progresivnim idejama. Fturista, čiji stavovi su jednako bili ukorenjeni u tradiciju i istoriju. Bio je veoma znatiželjan i stalna putovanja, srtanja, slikanja i pisanja tokom tih putovanja su bila deo njegovog dizajnersko istraživačkog razvoja. Kao rezultat tih avantura jesu njegovi specifični načini kojima je inteligentno povezaivao istorijske temelje sa savremenim tendencijama.

„Ja sam protiv škole … Napustio sam školu sa 13 godina, jer su škole u ​​prošlosti bile vrlo zlokobna mesta, nisu bile uopšte zabavne.“

Da bismo shvatili kreativno traganje Le Corbusiera i videli na koji način je evoluirao kao arhitekta, moramo početi od početka. Nikada nije pohađao univerzitet i nema formalno obrazovanje arhitekte. Njegova arhitektonska obuka bila je uglavnom samo-inicjativna i bila je pod velikim uticajem  njegovog učitelja srednje škole Charlesa L’Eplatteniera, koji ga je naučio osnovama crtanja i dekorativne umetnosti u Ecole d’art u njegovom rodnom gradu La Chauk- De-Fonds u Švajcarskoj.

Međutim, kasnije je sam rekao da ga je profesor umetnosti L’Eplattenier naterao da izabere arhitekturu. „Imao sam averziju od arhitekture i arhitekata“, napisao je on. „… Imao sam šesnaest godina, prihvatio sam presudu i povinuo sam se. Preselio sam se u arhitekturu.“

Nakon što je Jeanneret završio srednju školu 1907., L’Eplattenier ga je ohrabrio da ostavi ruralne pejzaže i proširi svoje vidike kroz putovanje po severnoj Italiji. Ovaj pedagoški metod, je u tom periodu bio deo duge tradicije Grand Tour-a, za evropsku aristokratiju. Putovanje se smatralo neophodnim da bi se proširio um i razumevanje sveta. Arhitekti, pisci i slikari su prihvatili tu ideju, uzimajući standardan itinerar po Evropi kako bi pogledali spomenike, antikvitete, slike, živopisne pejzaže i drevne gradove.

le corbusier
Artists Rights Society ARS New York 2016

U narednim godinama, obišao je mnoge evropske gradove, uključujući i Pariz, gde je boravio od 1908-10. Radio je u studiju arhitekte Augusta Perreta, pionira u upotrebi armiranog betona. Između 1910-1911. Jeanneret se potom preselio u Berlin. Radio u kancelariji Petera Behrensa, jednog od najznačajnijih arhitekata tog doba u Nemačkoj, čiji se objekat AEG fabrike, jedan od prvih projekata moderne, u to vreme završavao. Tu je Jeanneret prvi put sreo Gropiusa i Mies van der Rohea, koji su istovremeno bili zaposleni kod Behrensa.

le corbusier
Le Corbusier, Walter Gropius and Mies van der Rohe

Tokom Prvog svetskog rata, Le Corbusier je predavao u svojoj staroj školi u La Chauk-de-Fonds i skoncentrisao se na teorijsku arhitektonsku praksu, koristeći savremene koncepte. U decembru 1914. godine, zajedno sa inženjerom Makom Duboisom, počeo je ozbiljno proučavanje upotrebe armiranog betona kao građevinskog materijala. Prvo je otkrio beton u toku rada sa Auguste Perretom u Parizu, ali sada je želeo da ga koristi na nove načine.

le corbusier
Le Corbusier, Dom-ino System, 1915

„Ojačani beton mi je pružio neverovatne resurse“, napisao je kasnije, „i raznolikost, i strastvenu plastičnost u kojoj će moje strukture biti ritam palate i Pompejin mir.“ To ga je dovelo do plana za Dom-Ino kuću (1914–15). Ovim modelom je predložena otvoren plan koji se sastoji od tri betonske ploče koje su poduprete sa šest tankih armiranobetonskih stubova, sa stepeništem koje omogućava pristup svakom nivou na jednoj strani osnove. Sistem je prvobitno dizajniran da obezbedi veliki broj privremenih smeštaja nakon Prvog svetskog rata, proizvodeći samo ploče, stubove i stepenice, a stanovnici su mogli graditi spoljne zidove sa materijalima koje su nalazili u okolini. Okvir je trebalo da bude potpuno nezavisan od osnove kuće, što je davalo slobodu za unutrašnji raspored i dizajn. Model je eliminisao noseće zidove i potporne grede za plafon. Ovaj dizajn je postao osnova za većinu njegovih arhitektonskih projekata, u narednih deset godina.

U svom portfoliju, koji je patentirao, opisao je “kao svemogući sistem gradnje, koji omogućava beskonačni broj kombinacija osnova. To bi omogućilo,“ napisao je, “ izgradnju pregradnih zidova u bilo kojoj tački na fasadi ili unutrašnjosti“.

To je bio prvi korak ka Le Corbusierovoj novoj teoriji moderne arhitekture. Odmah je koristio beton za strukturu svoje naredne projekte, Villa Schvob (1916), koja se pokazala kao posljednji objekat u La Chauk-de-Fonds. Iako je dobio ogroman budžet, Jeanneret se gorko borio sa svojim klijentom, do 1917., kada se preselio u Pariz. Tamo je započeo svoju sopstvenu arhitektonsku praksu sa svojim rođakom, Pierre Jeanneretom (1896–1967), kreiravši partnerstvo koje će trajati do 1950-ih, sa prekidima u godinama Drugog svetskog rata.

le corbusier

Villa Schwob, now

le corbusier

Villa Schwob, 1920

U to vreme, upoznaje  i Amedee Ozenfant, francuskog slikara, pristalicu kubizma, sa kojim je razvio manifest „purizma“, a kasnije su i objavili časopis L’Esprit Nouveau iz 1920. godine. Upravo tad je i usvojio pseudonim Le Corbusier, prateći modu među pariskim umetnicima tog vremena. Takođe, u L’Esprit Nouveauu, Le Corbusier je prvi put predstavio svojih poznatih “pet tačaka arhitekture”:

  • Podići zgradu na stubove, oslobađajući zidove njihove strukturne funkcije.
  • Koristiti slobodan plan, oslobođen zidovima.
  • Isto tako, fasada treba da bude slobodno projektovana.
  • Horizontalni prozori, omogućavaju slobodnu fasadu i ravnomerno osvetljavaju prostor.
  • Krov bi trebalo da bude ravan i pretvoren u krovnu baštu, zamjenjujući površinu zemljišta koje zauzima zgrada.

„Prostor i svetlost i red. To su stvari koje ljudima trebaju baš onoliko koliko su im potrebni hleb ili mesto za spavanje.“

Godine 1925. Le Corbusier je primenio ove koncepte u izgrađenom obliku za širu javnost u svom Esprit Nouveau paviljonu na izložbi International des Arts Decoratifs et Industriels Modernes, svetskom sajmu u Parizu, gde smo se upoznali sa Art Decoom. Le Corbusier je jasno postavio svoju arhitekturu, koju je smatrao društveno transformativnom, za razliku od komercijalizovanog, zapakovanog stila ostatka sajma, koji je smatrao šarenim, ažuriranim klasicizmom. Njegov paviljon, koji je potpisao proizvođač automobila Voisin, uključen je u adaptaciju za Pariza, a njegov savremeni grad iz 1922. godine za tri miliona stanovnika, nazvao je plan Voisin. Paviljon je izazvao gnev gradskih zvaničnika koji su pokušali da ga ukinu; samo je Le Corbusier-jeva molba ministru za likovne umetnosti dozvolila njeno otvaranje.

le corbusier
Savremeni grad za tri miliona stanovnika, nazvan plan Voisin, 1925

„Kontroverzan, ali vizionarski, nadaren, ujedno i podeljen, Le Corbusierov uticaj se i danas oseća.“ – Jonathan Glancei

Arhitekta, urbanista, slikar, dizajner nameštaja, pisac, izdavač i amaterski fotograf i filmski umetnik, Le Corbusier je predstavio nekonvencionalne ideje koje su pomogle oblikovanju modernog društva. Kao što sugeriše Kenneth Frampton – „nijedan naučnik nije uspeo savladati sve posledice „Le Corbusierove kreativnosti, ni najmanje zato što su se Le Corbusierove perspektive i interpretacije sveta i njegove interakcije s arhitekturom često menjale i teško ih je utvrditi. Stoga se njegov rad i danas proučava, kritikuje i reinterpretira, stičući nova značenja i utičući na naredne generacije.