Ikone 20. veka: Luis Barragán

Luis Ramiro Barragán Morfin je jedan od ikona modernističke arhitekture. Baraganove tople i svetle boje u enterijeru i arhitekturi su za to vreme bile zaista revolucionarne.

Već ranije smo govorili o ikonama 20. veka i pomenuli nekoliko imena bez kojih ne možemo govoriti o arhitekturi i dizajnu enterijera i nameštaja poput: Le Korbizjea, Pjer Ženerea, Mis van de Roea. Međutim, fokus današnje priče je na arhitekturi Južne Amerike sa fokusom na Baragana i njegova dela poput: Casa Barragán, Chapel of the Capuchinas, Torres de Satélite, „Los Clubes“ (Cuadra San Cristobal and Fuente de Los Amantes), Casa Gilardi

Luis Baragan je rođen u Gvadalahari gde je diplomirao kao inženjer i arhitekta. Nakon fakulteta, Baragan je odlučio da napravi pauzu i provede dve godine po Evropi, putujući i inspirišući se raznolikom arhitekturom kontinenta. Najviše ga je impresionirala arhitektura mediteranskih gradova i njihova pejzažna arhitektura, kao i islamska kultura – kao nešto potpuno drugačije od onog sa čim se susretao u Meksiku. Možemo pratiti njegovo interesovanje za pejzažnu arhitekturu upravo do ovog putovanja po Evropi gde se susreo sa brojnim primerima koje je kasnije koristio kao inspiraciju za sopstveni rad.

Za mene je važno da prostori ne deluju agresivno. Uvek koristim niske forme i prave uglove. U svim situacijama pri kreiranju prostora razmiščjam o horizontalnoj i vertikalnoj ravnima i uglovima pod kojim se seku. Ovo objašnjava čestu upotrebu kocke u mojoj arhitekturi.

Baragan je 1980. godine dobio Pritzker nagradu – jednu od najprestižnijih nagrada u arhitekturi, za svoje građevine, trgove i pejzažnu arhitekturu, kao i za svoju privatnu kuću tzv. Casa Barragán koja je proglašena kulturnim dobrom 2004. godine od strane UNESCO organizacije. Godinu pre njegove smrti, Baragan je dobio i nacionalnu nagradu za arhitekturu od države Meksiko.

Nakon posete Evropi (uglavnom Francuska, Španija i Grčka) Baragan je upoznao Le Korbizjea i video rad svoje dugogodišnje inspiracije – pejzažnog arhitektu i ilustratora Ferdinand Bac-a.

Vrativši se u Gvadalaharu, Baragan se pozabavio kreiranjem novih metoda za stvaranje tzv. „arhitekture sa emocijom“ koja ohrabruje korisnike da koriste prostore za meditaciju i relaksaciju stvarajući prostornu oazu daleko od svakodnevne gužve i buke. 1935. godine Baragan se seli u Meksiko i primenjuje principe Le Korbizjea i internacionalne arhitekture, doduše nešto drugačije i suptilnije imajući na umu prirodnu pozu za sedenje, jednostavne vodene površine i naravno – jarke boje.

Baraganovo stvaralaštvo je ograničeno uglavnom na Gvadalaharu i Meksiko, ali je njegov značaj u poslednjoj deceniji naglo porastao sa brojnim dizajnerima i autorima koji se vraćaju Baraganovom radu kao inspiraciji.

Casa Luis Barragán je jedna od najpoznatijih građevina modernističke arhitekture priznata od strane UNESCO 2004. godine. Ovo je ujedno i jedina individualna privatna svojina u Južnoj Americi koja ima priznanje kulturnog dobra. I danas „Kuća Baragan“ je jedno od najposećenijih mesta u Meksiku.

Casa Gilardi je Baraganov poslednji projekat. Sada kuća Martin Luque-a i njegove porodice, kuća je izgrađena nakon zvaničnog Baraganovog povlačenja sa scene. U svojoj „In Residence“ seriji kratkih filmova, NOWNESS je posetio kuću čiji koncept se bazira na prirodnim elementima koji su se prvobitno nalazili na zemljištu. Pri projektovanju i izgradnji ove kuće Baragan je izjavio: „Nemojte seći ovo drvo, zato što će kuća biti izgrađena oko njega.“

Torres de Satélite je prva meksička nacionalna skulptura velikih dimenzija izrađena po planu Luis Baragana, u saradnji sa umetnicima: Jesús Reyes Ferreira i skulptorem Mathias Goeritz-om.

Nakon njegove smrti, nasleđe Luis Baragana je nastavilo da živi uz pomoć The Barragan Foundation sa sedištem u Birsfelden, Švajcarska. Misija fondacije je da širi znanje o kulturnom značaju ovog arhitekte, kao i da održava arhivsku građu, publikuje štampana izdanja i izložbe koje mogu druge stručnjake i sve zainteresovane podstaći na dalje istraživanje.