Olafur Eliasson – Dizajner savremenog sveta

Dansko islandski umetnik Olafur Eliason je kroz svoj opus i filozofiju postao neka vrsta postmoderne senzacije. Njegove instalacije uključuju prirodne materijale, stvarajući reflektivne prostore u kojima posmatrač ima glavnu ulogu u konstrukciji umetničkog dela, ujedno pružajući mogućnost za drugačije percipiranje prirodnih elemenata kao što su voda, svetlost, i organska materija. Eliason efektivno menja prirodna “agregatna” stanja materijala koje koristi.

Olafur Eliason je inspirisan Robert Irvinom i smatra da je fokusna tačka njegovog rada svesnost čina percepcije odnosno “gledanja sebe kako gledamo”.Ipak, uključivši prirodne elemente poput temperature, vlažnosti vazduha i više nego očiglednog narušavanja fizičke orijentacije, on pravi korak dalje u prikazivanju kako celo telo a ne samo oko može odgovoriti na razne stimuluse – kao dodatak emotivnim i intelektualnim reakcijama koje pojedinac može imati, očekivajući, otkrivajući novu izmenjenu situaciju.

Olafur Eliasson
Olafur Eliasson

The Weather Project (2003)

Eliasonova možda najpoznatija instalacija The Weather Project, postavljena u Turbine Hall – ulaz u Tejt muzej, je postala krajnje mesto za zimsku sezonu u Londonu sa više od milion posetilaca 2004. godine. Iako možda najznačajnija, to je bila samo jedna od nekoliko muzejskih izložbi te godine. Ovo je možda i najveći rad unutar nekog izložbenog prostora savremenog umetnika po dimenzijama. Jedini izvor svetlosti, vestačko Sunce na zidu na samom kraju prostorije od polukružnog diska providne plastike postavljeno ispred 200 žutih, jednolitnih sijalica koje nalikuju uličnim svetlima.Reflektovano u plafonu od ogledala, polukružni disk izgleda kao potpuni krug. Svetlo i magla u prostoriji doprinosi iluziji većeg  prostora, a zidovi deluju gotovo nematerijaln, više kao mrak, nedefinisanom prazninom. Arhitektura prostorije briše granice između onog što se nalazi unutra i onog vani.

Olafur Eliasson

Sa  druge strane, kreiran u vreme kada je sunce u najnižoj tacki, The Weather Project je pružio sredinu u kojoj posmatrač želi duže da boravi. Publika se skupljala na podu da razgovara ili da leži na leđima i pravi oblike tražeci sebe u plafonu. Eliason je zamenio Sunce, izvor celog života sa mehaničkim uređajem koji je uzrokovao da se ljudi ponašaju kao da su u parku. Izgledalo je da posetioci ležeci na podu nisu marili za činjenicu da veštacko Sunce zapravo ne emituje toplotu.

Olafur Eliasson

Frost Activity

Jedna od dve instalacije u okviru izložbe u umetničkom muzeju u Rejkjaviku je bila i instalacija Frost Activity. Instalacija se nalazila u galeriji sa belim zidovima od kojih na dva zida su se nalazile umetnikove fotografije Islanda. Olafur je u galeriji kontruisao plafon od ogledala  reflektujući pod galerije na kojem je takođe intervenisao stvarajuci geometrijsku šemu od islandskog bazalta i peska – koja je donekle podsećala na pod venecijanske crkve. Ogledalo na plafonu je činilo da plafon galerije optički ne postoji i dvostruko je povećao prostoriju. Prozori u prostoriji su duplicirani, kao i posetioci koji su mogli sebe videti iz raznih uglova (i ovde se može direktno primeniti Eliasonovg umetnički koncept gledanja sebe kako gledamo). On je u ovom umetničkom radu uspeo, čak i bez veštačkog sunca, da prirodno stvori fokus druženja, i mesto gde će ljudi provoditi najviše vremena (čak iako u sobi pored se nalazio ketering i zvanično mesto okupljanja).

Olafur Eliasson

Iako je Olafur rođen i odgajen u Danskoj, on smatra Island svojim drugom domom, sa obzirom da i dalje provodi par meseci godišnje na Islandu. Kako sam umetnik kaže, Eliason je proveo obrazovni period u Danskoj, a eksperimentalni period na Islandu. Ta veza sa Islandom se može videti i u upotrebi prirodnih materijala u instalacijama koji dominiraju Islandom poput mahovine, leda, i kamena, ali i fotografijama topografije i arhitekture Islanda koje su priložene u ovoj instalaciji, ali i o klimatskoj osvešćenosti – što je integralno iskustvo za život na Islandu.

Ne govorim o vodi koje teče rekom, ne stojim sa strane reke i gledam je kako teče. Ja se nalazim u brodu na reci i gledam vodu i obalu kao konstantu koja se ipak stalno menja.  — Olafur Eliasson

Ono što čini Eliasona jedinstvenim je to što razume kako umetničko delo može funkcionisati u negalerijskom prostoru, i kako povezati prostorije na izložbi.

Room for one color (1997)

Room for one color je instalacija postavljen u lobiju, odnosno u praznom ulazu – gde se nalaze jednolitne sijalice žute boje koje bacaju svetlo bez senki, ujedno neutralizujući svu svetlost osim crne. Što dovodi do toga da posetioci vide samo žutu i crnu boju (svi posetioci su delovali sivi na izložbi). Kao i Irvin, Eliason postavlja određene eksperimentalne uslove bez želje da kontroliše samo iskustvo, već nadajući se da će svaki pojedinac imati drugačije iskustvo svojstveno sopstvenoj pozadini, u nedostatku reprezentacije koja podstiče na individualniji odgovor.

Olafur Eliasson

Želeći da izbegne tzv. Sigfrid i Roj efekte, Eliason sam kaže da ne želi da stvara iluzije. Zato u većini njegovih radova je jasno kako su efekti postignuti. Kada postavlja projektore on ih ne sakriva, već se nalaze u sobi. Publika isto tako može da se približi Suncu u Tejtu iza plastičnog omota i da vidi reflektore. Stoga proizlazi rezultat koji je formalno zadovoljavajući, čak i estetski lep, a pojedinac nije podstaknut da sanjari, već se nalazi u momentu – u intervalu između opservacije i razumevanja. Kada je najuspešniji, Eliason koristi očigledna sredstva da stvori situacije koje nisu u startu razumljive.

Saradnja sa Kvadratom 

Olafur Eliason je sarađivao sa Kvadratom u nekoliko navrata. Već ranije smo govorili o njegovoj saradnji sa danskom kompanijom Kvadrat, gde se vidi šta sve umetnik može da postigne kada mu se daju mogućnosti i tehnologija. Pejzažna instalacija koja okružuje sedište kompanije Kvadrat dizajnirana je od strane Günther Vogt-a i Olafur Eliasona.

Ovo je permanentna instalacija koja se sastoji od pet jedinstvenih elipsoidnih ogledala Olafura Eliasona. Ogledala nalikuju veštačkim jezerima koja nastaju pomeranjem glečera, i razlikuju se u formi i dimenzijama, ali su postavljena u travi, u šumi i u netaknutoj prirodi. Uzajamno dejstvo neukrožene divljine i mirne bašte je dalje istraženo u konceptualizaciji okolnog pejzaža. Na malim uzvišenjima sa širokim livadama su zasađena male ali guste grupe drveća koje jasno ocrtavaju ovalni oblik ogledala.