Umetnici koji pomeraju granice tkanja

Pored pećinskog slikarstva, tkanje i tapiserije su jedne od najstarijih ljudskih tvorevina kreiranih da nose značenje. 1965. godine tekstilna umetnica Ani Albers je napisala esej „O tkanju“ analizirajući tkanje, i posvetivši ga tkačima iz drevnog Perua.

Osnovni princip tkanja tapiserije (koja se često postavlja na zid) je definisan komplikovanim piktorijalnim dizajnom koji naizmenično čine niti osnove i potke, ili ako su u pitanju niti veza. Ovaj proces se u suštini nije menjao uprkos industrijskoj revoluciji i tehnologiji 21. veka.

Već smo govorili o čudesnom svetu tekstila i pomenuli smo kompaniju Kvadrat koja pomera granice tekstila. Današnji fokus je na tkanju kao umetničkom mediju. U jednoj od naših prethodnih izložbi „Nove perspektive“ pozvali smo umetnicu Emiliju Radojičić da nam pokaže svoj kreativni proces tkanja.

new-perspectives-emilija-radojicic-gir

Uprkos tehnologiji, savremeni umetnici poput Emilije se odlučuju ipak za ručno tkanje, i time se smeštaju u dijalog sa modernističkim tekstilnim umetnicama i umetnicima poput Ani Albers, Gunta Štelcl, Oti Berger i mnogi drugi. Modernistički tekstilni umetnici su bili ključni za podizanje svesti o tkanju kao tehnici koja je mnogo više od zanata i dekorativnog aksesoara.

Da bi u potpunosti razumeli tkanje kao umetničku praksu, važno je naglasiti njenu istoriju i početke. Tapiserije su korišćene za praktične, dekorativne, ekspresivne pa čak i spiritualne svrhe. Kao primer možemo uzeti i srednjovekovnu tapiseriju „Dama i jednorog“ čiji kriptični simbolizam je nadmašio njenu svrsishodnost. Još jedan dobar primer je znatno razvijena kultura tekstila drevnog Perua koja je nastala u odsustvu pisanog jezika. Na Bliskom istoku tapiserije su imale spiritualna, pa čak i magijska svojstva (samo se prisetite Aladina i njegovog čarobnog ćilima)

Do 20. veka na tkanje se gledalo kao na zanat, ali sa Bauhaus tekstilnom radionicom i umetnicama poput već pomenutih – Albers, Štelcl, Berger tkanje je postalo umetnički medij. Tek 60ih godina prošlog veka je konačno prihvaćen kao jednako važan medij sa tekstilnim radovima koje se u tom trenutku mogu naći u galerijama širom sveta.

Savremeni umetnici danas su našli način da koriste tapiseriju u istraživanju identiteta, seksualnosti, čak i politike i surove realnosti našeg svega. U nastavku teksta pročitajte nešto više o umetnicima čiji radovi nastavljaju da pomeraju granice i recepciju tekstila, od pionirskih figura do umetnika u nastajanju.

Sheila Hicks je jedna od ključnih figura kada je reč o novitetima u tekstilnoj umetnosti. 50ih godina kada Hiks počinje da se bavi tkanjem, u umetnosti još uvek nije razgraničena priroda tekstila. Hiks je prihvatila izazov i pokazala nam šta se može uraditi sa materijalom koji se percipira kao zanat i bliži je dizajnu enterijera i modi nego avangardnoj skulpturi.

Radeći u svom polju umetnosti decenijama, Šila Hiks je testirala granice tkanja, od antigravitacionih vunenih niti u vidu instalacija, panela opšivenih tkaninom i čak i ručno rađenih tepiha čija konfiguracija zajedno vodi u dalju interpretaciju forme. Njen formalizam ju je vodio ka apstraktnoj umetnosti, iako je posmatrač uvek svestan materijala od kojih je rad kreiran.

Pia Camil je meksička umetnicakoja radi sa ručno tkanim instalacijama. Kao osnovu za materijal Pia koristi odbačene rolne tkanine.

“Interestuje me destabilizacija termina visoko i nisko, i kreirati izjavu povodom stava da se umetnički rad može kreirati od nečeg što se nekad posmatralo kao neuspeh.”

Njene slike često imaju skulpturalnu formu, koristeći kao inspiraciju različite izvore poput grafiti umetnosti ali i geometrije velikih umetnika minimalizma poput Frank Stelle. U njenim kasnijim radovima, Piju interesuju granice između posmatrača i samih radova.

Istražujući situacije koje su deo njenog identiteta Sarah Zapata, savremena umetnica iz Perua istražuje aproprijaciju vrednosti koja se vezuje za sliku ženstvenosti i ručnog tkanja. Koristeći svakodnevne materijale poput pletiva, tkanine i papira, Sara kreira umetničke radove koji su duboko ukorenjeni u tradiciji, sistemu, radu i imaju kulturološki značaj.

Alexandra Kehayoglou je savremena umetnica koja proizvodi ručno rađene tepihe i tapiserije koje liče na pejzaže posmatrane iz vazduha. Koristeći delove pletiva koji nisu za korišćenje u fabrici tekstila njenih roditelja Aleksandra kreira idilične vizije prirode. Piktoralnost njenih tekstila je često bazirana na realnim primerima i topografijama iz njenog okruženja (kao npr. u slučaju Pastizales serije pejzaža). Publika čak može da korača po ovim tepisima.

“Dodirivanje, hodanje i prljanje tepiha je nešto što moj rad oživljava… moji tepisi postaju beležnica života koji su hodali po njemu.“

Na prvi pogled, rad kanadskog umetnika Brent Wadden-a podseća na slikarstvo bojenog polja velikih umetnika poput Frank Stella i Elsworth Kelly sa geometrijom i studijom boja. Wadden je je doduše odveo apstrakciju u nešto sporijem tempu, ali uprkos vremenu investiranom u kreiranju apstraktnog reda, tkanje na razboju zadovoljava njegovu potrebu da stvara taktilne i jedinstvene ručno rađene predmete.

Pored gore navedenih umetnika čije radove volimo, važno je istaći da i u svakodnevnom životu dolazimo u kontakt sa tekstilnom umetnošću, od odeće koju nosimo, do predmeta koji dekorišu naš dom – umetnost tekstila je nešto što je istovremeno i lepo i korisno.