Žene u svetu dizajna i arhitekture

Povodom Međunarodnog dana žena, predstavljamo vam 10 žena u svetu dizajna i arhitekture. Ispitujuću njihovu ulogu u ovim sferama, želeli smo da podignemo svest o radu i projektima talentovanih dizajnerki i arhitektica. Slogan naše ovogodišnje kampanje je #allaboutyou jer iako je ovo dan protesta, ujedno je i dan proslavljanja žena i njihovih dostignuća.

  • Prvi koraci ka rodnoj jednakosti u dizajnu i arhitekturi

Iako su žene imale razne uloge u arhitekturi i dizajnu pre 20. veka, period između dva svetska rata (1920-1945) je vreme kada su žene zvanično prihvaćene u dizajnu i arhitekturi. Ipak, važno je spomenuti da je žensko prisustvo u istoriji dizajna i dalje sporadično i često koegzistira sa avangardnim pokretima i trendovima. 

“Za mene ne postoji razlika između mog slikarstva i mog „takozvanog“ dekorativnog rada. Nikada nisam smatrala hijerarhiju u umetnosti frustrirajućom; naprotiv, to je produžetak moje umetnosti.“  Sonja Delunej je bila umetnica ukraijinskog porekla, a živela je i studirala u Parizu. Početkom svoje karijere, živela je i u Nemačkoj gde se upoznala sa fovizmom i ekspresionizmom. Nakon razvoda od galeriste Wilhelm Uhde-a, Sonja seudala za Robert Delaunay-a i započela istraživanje pokreta orfizma koristeći snažne boje i geometriju. Upravo ta geometrija i kolorit su postali njen umetnički pečat. Sonja nije bila samo umetnica, već i tekstilna dizajnerka, dizajnerka enterijera i scenografije. Imala je značajnu i bogatu umetničku karijeru a posle 50ih je postala i široko poznata.  Karijera ju je odvela čak do Madrida, gde je stekla popularnost zbog svog specifičnog dizajna enterijera, slikarstva, ali i odevnih predmeta. Casa Sonia je imala sedišta u Bilbau, Barselonu, San Sebastijanu i pomogla je Sonji Delunej da se profiliše kao značajna dizajnerka 20. veka.

  • Adelgunde Gunta Stölzl

“Želeli smo da stvorimo predmete sa savremenom relevantnošću, koji su pogodni za novi stil života.” Gunta Štelcl je pohađala Bauhaus, gde je posle određenog vremena postala prva žena direktorka tekstilne radionice, i ujedno i prva žena u nastavnom odboru. Tekstilna radionica je trajala najduže i proizvela je sveukupno najviše dizajnerskih predmeta na Bauhausu. U okviru radionice, Gunta je razvila i učila posebnu tehniku tkanja. Nakon Bauhausa, nastavila je da radi na modernističkim teorijama tkanja, na nameštaju od tubularnih metalnih cevi, a bavila se izradom tapacira i tapaciranjem nameštaja (Guntin dizajn se nalazi i na jednoj od čuvenih stolica Marsela Brojera). Nakon zatvaranja škole, Gunta je emigrirala u Cirih gde je osnovala firmu Preiswerk and Hurlimann – S-P-H Stoffe sa Bauhaus studentima, a koja se bazirala na proizvodnji nameštaja, tkanina i tepiha.  Gunta je doprinela istoriji dizajna i njeni radovi se danas nalaze u muzejima širom Sjedinjenih američkih država, Evrope, čak i u Japanu. 

  • Marianne Liebe Brandt

“Predmet mora biti svrsishodan u svojoj funkciji, i mora posedovati lepotu koja odgovara korišćenom materijalu.”  Marien Brandt je takođe započela svoju karijeru kao Bauhaus studentkinja (radionica metalurgije), i bila je jedna od retkih studentkinja kojoj je bilo dozvoljeno da pohađa neku drugu radionicu osim tekstilne, u kojoj su mahom žene grupisane. Ubrzo nakon završetka radionice, Marien je postala direktorka radionice na Bauhausu u Desauu (1928-29). Radila je i kao dizajnerka enterijera za Gropijusov studio, i nakon što je škola zatvorena, prešla je da radi kao supervizor i vodeći dizajner odeljenja za dizajn Ruppelwerk fabrike za metalurgiju u Goti. Neki od njenih čuvenih predmeta poput čajnika MT 49 se nalaze na nemačkoj poštanskoj markici iz 1999.  Pepeljara koju je Marien dizajnirala je jedan od prvih predmeta predstavljenih na Bauhausu. Kao što smo već pomenuli, Marien je bila jedina žena u radionici metala koje je koristeći tehnologiju iz vajmarskog perioda primenjivala na tadašnji dizajnerski proces. 

  • Lilly Reich  

“Ko može znati kako izgleda put ka novoj formi?”  Lili Rajh je započela svoju umetničku karijeru u Berlinu kao tekstilna umetnica, i u formativnom periodu svog razvoja radila je u Beču za Jozefa Hofmana. Posle određenog vremena, odlučila je da započne samostalnu karijeru i otvori studio za dizajn enterijera, umetnost i modu u Berlinu. Lili Rajh je bila prvi ženski član Deutscher Werkbund-a. Na sajmu u Frankfurtu, gde je Lili radila kao projektant, imala je priliku da upozna Mis van de Roea, a njihova profesionalna karijera je trajala čak 13 godina! Istraživanje i prateća izložba u MoMI 1996. godine se bavila ekstenzivno radom ove produktivne dizajnerke. Thonet Armchair je možda jedan od najznačajnijih proizvoda koje je Lili Rajh kreirala za Thonet kompaniju. Ovaj inovativni komad predstavlja njenu filozofiju dizajna enterijera kao procesa koji kombinuje umetnost i tehnologiju. Njeni dizajnerski komadi su kreirani sa idejom modernističkih principa koji počivaju na funkcionalnosti i minimalizmu.

  • Ivana Tomljenović Meller   

“Srećno Bauhaus i Berlin drugari, vidimo se posle revolucije!“ –  Ivana Tomljenović u kolažu po odlasku sa Bauhausa Ivana Tomljenović je rođena u Zagrebu gde je pohađala Akademiju lepih umetnosti. 1929. se upisala na Bauhaus i pohađala novootvoreni kurs fotografije i fotomontaze. Njena interesovanja su se bazirala na grafičkom dizajnu, a upored se bavila i kolažiranjem. Ivana je bila takođe i poluprofesionalna atletičarka. Tokom studiranja na Bauhausu, postala je član nemačke komunističke partije, i kada je Hans Majer smenjen sa mesta direktora, brojni studenti su otišli za njim – (od kojih je jedan bila i Ivana Tomljenović).  Nakon Bauhausa, Ivana se odselila u Berlin gde je radila kao enterijerista i grafički dizajner. U Berlinu se sprijateljila sa dadaističkim umetnicima kao što su Džon Hartfild. Nakon smrti svog muža, Ivana se vratila u Zagreb a potom se preselila u Beograd, gde je podučavala grafički dizajn i dizajn postera.

Ilustracija Dragane Krtinić za GIR
  • Žene dizajnerke i arhitektice rame uz rame sa muškim kolegama 

U posleratnom periodu, broj dizajnerki se eksponencijalno povećava i žene počinju sve više da se bave arhitekturom, dizajnom i inženjerstvom. Ovo je ujedno i vreme u istoriji dizajna kada imamo žene arhitektice i dizajnerke – rame uz rame sa muškim ikonama 20. veka.

  • Anni Albers  

“Dizajnirati znači planirati i organizovati, uspostaviti kontrolu.“  Ani Albers je svoju karijeru započela na Bauhausu u tekstilnoj radionici. U početku, Ani je izrađivala tipične tapiserije i tekstile, istražujući i formirajući modernističke teorije tekstila. Pored tkanja, Ani Albers je napisala dve teoretske knjige “On Designing” (1959) i “On Weaving” (1965).   Nakon Bauhausa, sa mužem Jozefom Albers se preselila u Severnu Karolinu da podučava na Black Mountain koledžu (tzv. novom Bauhausu). Albers je bila prva tekstilna umetnica sa samostalnom izložbom u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. (1949.)  Samostojeći paravan je jedan od Aninih eksperimentalnih predmeta – sa kojim je umetnica pokušala da spoji funkcionalnu formu nameštaja sa industrijskom proizvodnjom tekstila. Ani je pokušala da veže prirodna i sintetička vlakna i da iskoristi transparentnost paravana sa kojim prostor postaje deo kompozicije. Ovaj predmet je takođe jasan primer dizajnerske filozofije Ani Albers – mogućnost da materijali kreiraju oblike samostalno. Za nju, ovo je bio ključ kreativnosti i eksperimentisanja.

  • Lina Bo Bardi

“Masovna proizvodnja koja danas treba da se uzme u obzir kao osnova modernističke arhitekture postoji u samoj prirodi, i intuitivno u popularnim radovima.“   Lina Bo Bardi je diplomirala na arhitekturi u Rimu 1939. godine. Nakon toga se preselila u Milano gde je radila sa Karlom Paganijem i Điom Pontijem na značajnim projektima, uporedo sarađujući sa magazinom za arhitekturu Domus. Sa svojim mužem Pjetro Bardijem, Lina se preselila u Brazil gde je osnovala magazin Habitat i dizajnirala tadašnji privremeni izložbeni prostor za muzej umetnosti Sao Paolo.  Zgrada muzeja predstavlja Linin pokušaj zbližavanja publike sa umetnošću. Eksterijer i enterijer odišu atmosferom koja dozvoljava posetiocu da bolje razume umetničko delo. Fokus Lininog projekta je bila ideja korišćenja javnog prostora.

  • Nanna Hauberg Ditzel

„Vanvremenski i poznati dizajn je rođen iz izazovnog materijala.“ Nana Ditzel je pohađala Richards školu za preradu drveta, a kasnije se upisala na Kraljevsku akademiju lepih umetnosti u Kopenhagenu. Na akademiji je upoznala svog muža Jorgena i 1946. godine su zajedno otvorili studio za dizajn enterijera i nameštaja. 60ih godina Nanna je radila za Mobilia magazin i uporedo je dizajnirala tekstil Hallingdal 65 za Kvadrat. Možda jedan od najprepoznatljivijih dizajnerskih komada je tzv. Hanging Egg Chair koju su Nana i Jorgen dizajnirali sa svakodnevnim životom na umu. Kao ideju su zanemarili nogare, kreirajući jednostavan i intiman komad nameštaja koji je u biti izmenio našu percepciju prostora. Oblik jajeta vuče inspiraciju iz osećaja zaštićenosti i komfora koje dete ima u utrobi majke.

  • Ivanka Raspopović

„Simbioza između panorame grada, arhitekture i umetnosti: Muzej Savremene Umetnosti kao umetničko delo/za umetnost.“ Ivanka Raspopović je diplomirala na Arhitektonskom fakultetu univerziteta u Beogradu 1954. godine i započela je svoju karijeru radeći za kompaniju RAD. Jedan od najpoznatijih simbola Beograda danas je Muzej Savremene Umetnosti – a projekat potpisuju upravo Ivanka Raspopović u saradnji sa Ivanom Antićem. Ekspresivna geometrija, slobodan plan i enterijer  koji otkriva reakcije posetioca postali su reper za izgradnju muzeja u ovom regionu. Enterijer muzeja čini 36000m2 izložbenog prostora na pet nivoa koji je povezan stepeništem. Ideja koja stoji iza projekta je stvoriti vizuelnu konekciju sa umetničkim delima u muzeju, i sa muzejem kao građevinom. Pored muzeja, Ivanka je dizajnirala stambene zgrade u Užicu, izlog u Bečeju, odeljenje za tuberkolozu u Prizrenu i drugu fazu beogradskog aerodroma. Njeni projekti poput Muzeja Savremene Umetnosti i Spomen-parka u Kragujevcu se nalaze na listi zaštićenih dobara.

Pionir Hall in Belgrade

Anatomy of B&B Architecture

  • Ljiljana Vućović Bakić

„Psihološki i sociološki aspekti su uvek podsticali moju arhitekturu.“  Ljiljana Vućović Bakić je studirala na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a svoju karijeru je započela u pejzažnoj arhitekturi, a kasnije u birou  Mr. Said Breik & Marwan Kalo u Kuvajtu (1965-66). Nakon toga je nastavila da radi za Energoprojekt. Paralelno sa samostalnim projektima, Ljiljana je radila sa svojim mužem Dragoljubom Bakićem u birou Bakić sa sedištem u Harareu, Zimbabve. Ljiljana Vućović Bakić i Dragoljub Bakić su dizajnirali Halu Pionir koja se smatra ikonom postmodernističke arhitekture 70ih godina, intrigirajući posmatrača bojom, teksturom i materijalom. 1972. godine su osvojili konkurs za izgradnju sportske hale Pionir sa konceptom koji počiva na apoteozi sporta i igre. Ljiljanina karijera je krunisana nagradom za životno delo 1994. godine. Pored arhitekture, Ljiljana je objavila veliki broj značajnih članaka u profesionalnim zbornicima i časopisima.

Istorija dizajna je oblikovana i obogaćena delovanjem žena u ovoj sferi – radile su kao praktikanti, komentatori i kao profesori. Tradicionalna istorija dizajna je ipak radije promovisala muške ikone 20veka, dok su žene u svetu dizajna i arhitekture često bile zanemarivane.

Ovaj članak ne bi mogao biti napisan bez raznih izvora: knjiga, članaka i onlajn resursa. Ako vas zanima više o ženama u svetu dizajna i arhitekture, naše preporuke za sve ljubitelje dizajna i arhitekture su sledeće edicije: